Terra Panonica predstavlja transdisciplinarnu platformu, fizičko mesto susreta i specifičan proces koji želi da ponovo istraži, izazove, inicira i preporodi tipičnu, ugroženu seosku zajednicu. Gradeći sasvim nove odnose unutar te zajednice Terra Panonica se kroz svoje programe fokusira na tačke susreta umetnosti, edukacije, dizajna, agrikulture, inovacije, društvenog razvoja, komunikacije i proizvodnje. Ona je tu da revitalizuje, inicira, preporodi i inspiriše.

Transdisciplinarnim pristupima se objedinjuju polja nauke, vizuelene umetnosti, muzike i zvuka, performansa, novih medija, društvenih nauka, industrijskog dizajna i arhitekture.

Priča o Terra Panonica timu biće uskoro objavljena.

Lista članova borda Terra Panonica biće objavljena uskoro.

Čitavo vreme ovdje u Morkinu mučio me je osjećaj da ja nisam čovek za ovu krasnu gazdinsku kuću. Nisam se pripremio za nju. Trebao sam imati crno odjelo s prslukom i sat na lančiću. Bio sam potpuno krivi čovijek, ali je neverovatno kako to niko nije govorio, nego su svi bili beskrajno dragi prema meni.

Ante Tomić, pisac, o boravku u Kući na Ravnom bregu

Mislim da nije u pitanju bila kuća… Nije ni klopa… Ni mokrinska dunja (‘ladna)…Ni sjajni svirači sa izrazom beskrajne dosade na licu… Ali bilo je nešto tamo, na tom mestu…Neka atmosfera radosti.. Neke filozofske ravnodušnosti “kad već ne možemo ništa da promenimo – hajde da nam bude lepo”… I sve tako, nekako porodično… Blagonakloni pogledi domaćina, kao kad u goste dođe neko nespretno dete pa upropasti najbolji tepih, a domaćin kaže “u redu je”. Komšinica nas ispratila flašom sveže pomuženog mleka… Moraću da se vratim na to mesto, među te ljude.

Srđan Miletić, glumac

Kroz otvorenu kapiju ulazimo u dvorište, gde nas već očekuju ljubazni domaćini.Posmatramo ogroman prostor kojim dominira stoletni orah, u čijem hladu je postavljen dugačak stari sto. Na stolu, ne mnogo mlađem od oraha, postavljeno jelo i piće. Da se putnici okrepe. Putnici koji će u narednih mesec dana postati stanovnici, i zaljubljenici u prelepo zdanje stare kuće, renovirane za neka nova vremena, i u neke nove svrhe. Ne zna se šta je lepše… da li ta kuća, sa prekrasnom verandom… ili orah… da li podrum… česma… da li propratni objekti kojima ni ime ne znam… ili, možda, ukusno odnegovan cvetnjak…… povrtnjak… višnja… sto… kruška… Uz rakiju, mokrinski gulaš i salatu od povrća ubranog iz njihove bašte, skupljamo utiske i osećamo strah (bar ga ja osećam) da li će predstava zbog koje smo došli, moći, makar približno, da odgovori na čarobni ambijent u kome će biti porođena…

Neša Gvozdenović, reditelj

Kada sam video tu staru kuću pomislio sam da od toga neće biti ništa. Dolazeći na premijeru pozorišne predstave “Putujuće pozorište Šopalović” kojom sam bio oduševljen, taj prostor je dobio potpuno drugi oblik, delovao je nestvarno. Kada su mlade arhitekte iz Beograda pokazale arhitektonsko-građevinski projekat za adaptaciju postojećeg imanja, počeo sam u to da verujem. Ubeđen sam da će to biti veliko stecište kulture i turizma u Mokrinu.

Milenko Pavlov, glumac